Ljutočka dolina, Septembar 1941


SNC01105Roman prof. Safeta Zulića “Čekamo vas kod sjevernjače”, baziran na historijskih činjenicama, naišao je na ogroman publicitet ne samo kod Ljutočana nego i cijele Krajine. O ovom romanu govori se svakodnevno kako na ulicama Bišća tako i drugih gradova. Ljutočani su neizmjerno zahvali prof. Zuliću na ovakvom umjetničkom djelu, gdje se kroz ovaj vid čovjekovog stvaranja opisala historijska patnja i stradanje Bošnjaka Ljutočke doline. Ovom prilikom želimo i na ovaj način promovisati djelo prof.Zulića, da ono stigne i do ljudi širom svijeta koji do sada nisu imali prilike da čuju za ovo umjetničko djelo.

Kako bi na najbolji način promovisali ovo djelo u narednom tekstu prenijećemo vam jedan djelić knjige u kojem glavni junak Ahmo, seli se u kuću svog dajdže, zbog sve izvjesnijeg četničkog napada na dolinu u Junu 1992 godine. Ahmo kao glavni junak je ostao bez majke u II svjetskom ratu, a tom prilikom mu dajdža prenosi istinu o njegovoj majci i njegovom životu kada mu je bilo manje od godinu dana.

Daidža započinje priču Ahmi šta se dešavalo septembra 1941.

……

……….

Pri nego što ti započnem ovaj čemer istresati iz sebeka, moraš mi čvrstu viru dati, da me neš napušćati ni onde kade suze ne mogneš zadržati, jer ako sam ostanem, Bog je kadar da ću izdržati.

-Dragi moj, daidža, kako bi te iznevirijo, kade ti mene nikad nisi. Moram konačno istinu saznati, jer ću lakše hal koji nailazi, lakše podniti.

Daidža zapali cigaru, uperi pogled u sunčani Ljutoč i poče kazivati, sinu svoje rahmetli Hanije, događaje stare pedeset i nešto godina.

-Pri nego  što ti njeke događaje iz četeres i prve potanko opišem, reci mi,  Ahmo, jesi l’ ikade sa svojim prijateljima o tome razgovarao?

-Nisam ni želijo. Prvo, jer truju dušu. Drugo, jer bole, a treće, te priče su ovdi zabranjene. Nješto sam ipak o tome jedne prilike slušo od nastavnika Ibre, kojem je tade otac strado. Spominjo je nami nekolicini, u stogom povirenju, velika stradanja našeg naroda i nekakvu jamu kod Martinbroda, ali sam joj ime zaboravijo. A šta me to pitaš? Kakve to ima veze sa mojom mamom?

-Ko je još bijo s tobom, možešli se sititi? Izbjegnu Dajdža odgovor.

-Čini mi se Hidan, Huse Enverov, Bejzin i Đulaga Avdagin, svi iz Ćukova, Ismet Himzin iz Duljaka, te Islam Ejubov iz Lužina. Bila su još dvojica, ali da me ubiješ, sade ne znam koji.

-Pogledaj malo! Hidan je tade ostao brez oca, Huse brez matere, Bjezin brez oca i matere, Đulaga brez matere, Islam brez matere i oca, Ismet brez matere. Nije to Ibro vami džabe pričo. Čito je, tražijo je, tajno se raspitivao. Svi ste roditelje izgubili tade, tj. četeres prve. Šćio je bolan vami, siročadi, k'o što je i sam, dugo skrivanu tajnu rasvitliti. A, Boga ti, Ahmo, jesi l’ dok si u školu išo, šta o tome učijo, nastavi daidža polahko istinu Ahmi približavati.

-Nisam, daidža. Kakve bi fajde od toga svi mi ovdi imali? Zar ji ne bi onde drukčije gledali? Da sam te stvari učijo u školi, duša bi mi se možda zatrovala, a srce more bit’ ispunilo mržnjom? Kakav bi to onde život bijo? A ni vi, koji ste istinu znali, nikade nam ni jednu jedinu o tome niste kazali! Znali ste da to nije dobro. Istina, učilo se o stradanjima srpskog naroda u Jasenovcu, u potkozarskim mjestima, na ovim, i mnogim drugi, prostorima. Zašto pitaš?

-Pa eto, to što si učijo o stradanju njihovog naroda, uglavnom je i tačno. Valja mriti, dosti su stradali. Stradali su i od Turčina i od Njemca i od ustaše, ali i od četnika. Ali zar se nikade nisi upito, ko pobi silni narod ovdi u Orašcu, Ćukovima, Klisi, Vakufu, Foči, Višegradu i zašto ji pobi? Zašto oni imaju pravo na istinu, a mi nejmamo? A kakvi su fajdu oni imali i još je imaju? Njihova dica znaju za sve Obiliće i Jugoviće, ali za Husein-bega Gradaščevića, i druge Gradaščeviće jok? Po toj istoriji koju si učio, i u kojoj se vavik spotičemo, isključivo o njihovo junaštvo, samo su oni ginuli za Jugu, i prvu i drugu, malo su im pripomagali Hrvati, malo Slovenci i Makedonci, a mi? Gledo si one filmove „Neretvu“ i „Kozaru“, nigdi čojče da se ime naše spomene? Mi smo bili samo na onoj drugoj strani, ili domobrani ili ustaše. Učinili su to tako ružno, da su nam se dica u školi stidila! E, malo sutra, Ahmo! To što si učijo, to su oni zapisali. Da ću ti malo posli da pročitaš knjigu šta je naš ovdašnji pismen čojk zapisao. Nije mu bilo teško, jer je bijo svidok ti’ događaja. Istinu o našim stradanjima neđi su dugo čuvali duboko zakopanu, a neđi su pušćali da je voda odnese. Zataškivali su je, mislili su da je bolje da se zaboravi. Ali istinu ne moreš sakriti. Ona se ne mere ubiti. Kako god, i koliko god da je duboko zakopaš, ona će ili proklijati ili će k'o onaj vulkan posukljati, jer narod ima pamćenje. Ima ljudi koji biže od istine, jer je se boje. Istina nije njeka stvar, pa da kažeš, to pripada meni.

-Ta stradanja u Orašcu, je l’ ti to mene, daidža, navodiš da sam zaključim, kako sam mamu izgubijo? Da nije tade stradala, kade je se ne sićam?

-Ne virujem, da to već nisi naslutijo. Ti se svoje matere ne moreš nikako sićati. Bilo ti je nepuna godina, kade si siroče posto. Moja sestra, a tvoja majka Hanija nije umrla, zbog njeke bolesti ili kakve nesriće, ona je ubijena na svom kućnom pragu!

I tu daidža malo zastade, nadajući se da je uspio koliko-toliko pripremiti Ahmu na istinu, ali i da mu da vremena, da uzme zraka, da sebi dođe. Kako se i sam plašio da se što nepredviđeno desi, priđe mu bliže i stavi svoju desnu ruku na njegovo lijevo rame. Uzdao se i u činjenicu da srce lakše podnosi ono što oči vidjele nisu.

Ahmo se nije ni pomakao. Zinuo je da nešto kaže, ali avaza nije imao. Pokušao je cigaru zapaliti, ali cigare nije znao naći. Zurio je u daidžu i k'o da je u pomoć molio. Znao je daidža šta se u Ahmi dešava. Pedeset i jedna godina sudaraju se u njemu. U svakoj godini po tristo šesdeset i pet pitanja! Neke bi godine izletjele, neke bi najradije da se izbrišu. Ahmo se doslovce raspao na hiljadu dijelova. U srce mu se zabio bol oštar kao istina, što je sada ču, a u glavi košmar, nepodnošljivo zujanje, k'o da mu se divlji roj pčela u nju uselio. Bio je svjestan da će košmar nestati, a biće sretan, ako bol makar malo popusti.

Daidža je pokušao staviti cigarete u njegove usne, ali se one nisu otvarale. Lagahno mu prodrma ramena, ali uzalud. Ahmo je samo zurio. Pogled mu se zabio u neku tačku na pendžeru u ni da trepne.

Sigurno je zaplivo daleko i zaronijo duboko, a ako sam ispliva i izroni, to neće više biti onaj Ahmo, pomisli Husein. Moram ga probuditi i ovo mučno putovanje prekinuti.

Nerado, u nekakvu ćasu nali hladne vode i njom zapljusnu Ahmu. Kada se Ahmo trgnu i poče rukama trljati oči, Husein mu prinese zapaljenu cigaretu, govoreći:

-Znadem ja dobro kude si kreno, a taj je put opasan, opasniji neg’ onaj kojim se ja sa tobom i Almedinom davno zaputi. Da znaš bolan, bijo sam se malo pripo za tebe. K'o što vidiš, nije voda samo za piće. Jesi l’ dobro, hoćemo li barem po jedan fildžan, ha?

Kada vidje da Ahmo povuče prvi dim, daidža stavi  džezvu na šporet, opra fildžane i sjede ispred Ahme.

-Daidža, ko mi moju majku ubi? Kako je ubijena? Đe je babo, đe je nane bila? Posukljaše pitanja iz Ahminih usta.

-E,moj Ahmo, svako pitanje nejma odgovor. Ja to odavno znadem, a uskoro ćeš, nažalost, i ti saznati. Tek sade počinje dever i deveranje. Šejtan se latijo posla. Prvo je obrlatijo one što su na visokim položajima. Mozak im zamračio, a jezik produžio, pa kad pričaju, oni što ji slušaju misle, vala je vako. E, da oni samo pričaju, ne bi bilo zijana. No, kad šejtan obuzme čojka, taj vodu ne pije, taj pije rakiju il’ vino, a posli samo krv, ali i ti si to već morao skontati. E, tako je počelo i onda, kade se ti rodi.

Samo da kahvu zalijem, pa ću ti pokušati opisati, kako to onda bi. No, da ti malo olakšam. Na Mehmeda rahmetli, svoga babu, ulazud ne bacaj šuhvu. Nije bijo ovdi. Bijo je tade na odsluženju vojnog roka, u kraljevoj vojski. Nakratko je bijo ovdi trideset  i devete i odma se vratijo. Posli je, tako nam je pričo, zarobljen kod Mladenovca. Tukli se, veli sa Švabama i bijo zarobljen. Jedno vrime boravijo u logoru u Temišvaru, to dođe Rumunija, pa onda u nekom Šćećinu u Poljskoj. Božjom voljom, živ i zdrav, vratijo se tek četers i druge.

Evo kahve,ha? Šta veliš? Pečem je jelde, k'o tvoja Senija, ako ne i bolje, radosno će daidža, zadovoljan što je Ahmo povratio boju.

E, vako Ahmo. Ne bi vala čojk virovo, da je oti godina Vakuf imao svoju čitaonu. Skupljala se tu omladina, više ona, kako se njekad govorilo, radnička. Čitale se i knjige i novine. Čitalo se i ono što je tade bilo zabranjeno. Orkestar bolan tamburaški sviro. Vatrogasno društvo bilo. Vakuf vrvijo od života. Znadeš, pravila se tade pruga. Unska pruga! Pravila je njekakva firma „Batinjol“. Radnici k'o radnici. Nezadovoljni upravom firme, nezadovoljni tadašnjim režimom, organizuju svoje sindikate, te svoja iskustva i iskustva radnika iz drugih zemalja, naročito iz Rusije, koriste kako bi sebi olakšali život.  Polahko, aliplanski u glave radnika, ljudi posebno školovani, ubacuju komunizam. Oni bivaju i vođe sindikata. Posebno se tu isticao Josip Hodak, zv. Joso iz Kliškog Poljica. Bijo je to pravi revolucionar i pod nadzorom tadašnje vlasti. Bijo je i pravi majstor u prikrivanju tragova, pa ga, koliko ja znadem, nisu nikade pritvorili. Tu je, kako se onda govorilo, a valjda i danas, komunističku ideju, omladina krijući, prihvaćala, i naša i srpska i hrvatska. Nisam ni ja od toga daleko bijo, alija sam, na moju sriću, vaik bijo vjernik.

E, tako je to, moj Ahmo, tade bilo. Mnogi mladi su išli u sridnje škole u Bihać, a u visoke u Sarajevo. Iako za tu državu mi nismo bili narod, živili smo ovdi teško, ali se živilo. Bolje ikakva država, nego nikakva. A onda se, moj brate, naoblači i zagrmi. Ako sam predugačak, evo ću ti dati neke knjige da pročitaš, pa pročitaj zabilježene stranice?

-Nisi predugačak, nego mi nije jasno kako to sve upamti?

-Kažu, da se mudrost i znanje najčešće kriju ispod sijede glave, ali nisam ti ja bolan od taki sidi glava, smiješući se doda daidža i nastavi.

Nesta one države, kapitulirala. Dobismo nekakvu NDH. Za čas se sve naopačke okrenu. Što bi doli, ode gori. Oni što su za kralja biše gori, izgubiše vlast, a drugi je dobiše. Jedni su likovali, drugi tugovali.

Vakuf je onomad bijo općina, a imao je i sresku ispostavu. Tudi dolazi do velikih promina. NDH hoće njoj odane ljude, a to Srbi nisu bili. Oni, željni vlasti, a ako su još ašćarile begendisali ove promine, dođoše na vrh, ili se dočepaše njekog polođaja. Ako si se za kraljevine kome zamirijo sade strahuj. I zlo brzo i žestoko krenulo. Obični ljudi, nisu nikom zlo želili. Oni malobrojni komunisti nisu bili u stanju zlo zaustaviti. Evo, da ne pričam, pročitaj ovo, ako i nije poredano kako triba, biće ti sve jasno, umoran sam od kazivanja, gurnu u ruke Ahmi neku knjigu.

-Čitaj to zabilježeno na strani 431.

Nije bilo druge, nego čitati, ali zašto i ne bi, pomisli Ahmo.

„… Kroz grad se negdje u julu pronijela vijest da je ustaški tabornik Miro Matijević svojom rukom ubio pet kneževa iz okolnih sela i pet odavde radikalnih vođa. Ovom zločinu, prema pričanju prisustvovali su članovi tabora i sve mjesne ustaše. On im je na očigledan način pokazao kako treba ubijati ljude i da ne smije biti nikakve milosti…“

-Čitaj to dalje zabilježito, evo, aha evo na strani 438.

„… Prvih dana augusta ustaški tabornik Matijević je pozvao oko 50 starijih i uglednih građana na sastanak u gostionici Ibre Kurtagića. On je tada govorio o teškoj situaciji nastaloj kao posljedića ustanka Srba oko Kulen-Vakufa. Pošto nije imao dovoljno oružja da naoruža mještane, tabornik je pozvao prisutne da uzmu sjekire i rogulje i da krenu u srpska sela, da ubijaju i pale sve što je srpsko. Za riječ se prvi javio Bećo Mašinović, ugledni trgovac. On je taborniku postavio pitanje i istovremeno izjavio: Protiv koga mi to treba da idemo Miro? Protiv svojih komšija! Pa ti si stvarno lud… “

-Pročitaj i ovo,ovo smo preskočili, a važno je to bolan, na strani 436.

„… U zločinima počinjenim nad srpskim stanovništvom u Kulen Vakufu i u selima oko njega nisu učestvovali direktno okupatorski vojnici, već isključivo lokalne ustaše i namjerno upućene „strane“ ustaše s fesovima, koje su se u toku priprema i u izvođenju zlodjela tendenciozno dozivale mislimanskim imenima. To su bili presudni činioci da se kod srpskog seljaka u okolnim kulenvakufskim selima stvori mišljenje da su ovdašnji „Turci“ glavni organizatori i izvršioci svih zala.“

Takvo mišljenje je ubrzo pervladavalo. Ono se povezivalo sa prošlošću, a na nju se povezivalo sve ostalo…

-Znači, daidža, bilo je ustaša i iz naših redova?! A odakle su ovi, to piše da su sa „strane“?

-Ahmo bolan, pa nije ti deset. Bilo je. Jašta nego bilo, ali su se ti domaći na prste ruke mogli nabrojati. Najviše  pet do šest u Vakufu, tako i po selima oko Vakufa. A ovi sa strane. E, ti su i bili poprave ustaše. Ja sam  čuo da su došli neđi od Hercegovine i kao što si pročitao imali su fesove na glavama i u naše ime činili velike belaje. Nisu bili muslimani, jer su nakon pljačke pekli prasad i pivali pisme za koje mi nikad čuli nismo. Naš narod nije pistajao na taj pasjeluk. Oni hrabriji su pomagali i cinu vlastitog života. Evo pročitaj to, to označeno crvenom olovkom.

„…Bego Bibanović je omogućio dvadesetorici Srba da pobjegnu s kuluka. On im je rekao: Vi bježite a ja ću ko fol pucati za vama. Tako je i bilo. Ahmet i Nurija Džambegović pomažu u spašavanju Srba…“

Ima još, Ahmo, dosti primjera, gdje naši ljudi spašavaju i pomažu srpski narod. Tako su braća Mašinović Hase i Bećo također spasili život Simi Miljušu. De pročitaj još ovo:

„…Ahmet Pehlivanović, zv. Ahmica, muhtar na Ostrovici, je češće dolazio u Kalate i druga sela sa ciljem da obavještava ljude da se sklanjaju ispred ustaša. Jakov i Ivan Hodak, braća Jose Hodaka, iz Kliškog Poljica, intenzivno su radili na spašavanju ljudi, svojih komšija. Tako su oko 60 Srba iz Rajnovaca prebacili preko Une na ličku stranu, kako bi ih spasili od ustaškog noža. Kada su to ustaše saznale braća Hodak su deportovani u Vakuf…

… Prilikom ubijanja Srba Ibrahim Vojić je prišao ustašama i povišenim tonom ih pitao: „Zašto ubijate prave zdrave ljude? Zlikovci su se začudili njegovoj hrabrosti, pa su rekli: „Kada ti nije jasno , i tebe ćemo!“ Zaista, odmah su ga ubile … Nina Kovačević i njegova sestra Mara, Hrvati iz Vakufa, zaslužni su za živote najmanje 150 Srba…“

-Kakva je ovo knjiga, daidža? Ko je sve ovo zapisao?

-Eto ti iše na početku. Najviše o ovome je pisao naščojk iz Vakufa, a zove se Esad Bibanović. Rano se uključio u komuniste, prošo i , Bogu dragom fala, preživijo čitav onaj rat, jer da nije, „istina“ bi bila malo drugčija.

-Znači, ipak su Srbi nastradali bez nekog posebnog razloga!?

-Ja ti na to odgovor nejmam. I prije i sade mi nije jasno, zbog čega se tako kidisalo na nji. Valjda je to ko i danaske. Hoće mali da budu veliki i hoće sami da imaju samo svoju državu. Vaik je svugdke tako bilo, pa tako i ovdi. To je politika, a ja je slabo anališem.

-Nisi  mi reko, daidža, koliko ih je stradalo?

-U ovoj knjizi piše, oko dvi hiljade, ali ja baš ne virujem.

-Mnogo je kade i jedan na pravdi Boga strada. Reci mi, daidža, nješto. Ispada da je kašnji napad na Vakuf i sela oko Vakufa bila srpska osveta. Strado njihov narod, nek strada i naš. Nek stradaju i oni koji su ji spašavali.

-Baš tako, ali bilo je, Ahmo, i među njima oni, posebno komunista, koji su nas spasili od totalnog pokolja.

-Još me muči ovo pitanje. Da nisu Srbi tade stradali, da li bi nas sveedno napali?

-Mene to pitanje, Ahmo, proganja godinama. Došlo je vrime da i to saznamo. Viruj mi, neće dugo proći i dobićemo odgovor.

-A ti ga već znadeš?

-Znašga i ti, ali Bog dao ne bude tako.

-Moja je mama dakle ubijena u toj srpskoj odmazdi, koja nije bila samo protiv ustaša, nego više protiv nas Muslimana?

-Da. Na ovoj strani Une stradali smo uglavnom mi, a na ličkoj su stradali večinom Hrvati.

-Reci, daidža, kako si saznao za mamu? Ko je pronađe i je l’ ukopana kako je Bog reko, proučio ‘l joj iko Fatihu? Daidža, ubiše l’ je metkom, ili nožem? Kako ja preživi? Gdje je Almedina bila? Pa bilo joj je samo pet godina?

-To ću na karju kazati. Sade, nejma mnogo, pa da budeš koliko-toliko upoznat, pročitaj ovo, ali iz druge knjige.

Ahmo pogleda naslov knjige i klimnu glavom.

„..U noći 6/7. Septembra … šovinisti, okupljeni oko komandanta Pere Đilasa, u svrhu podgrejavanja mržnje Srba prema muslimanima, otkopali su masovne grobnice srpskih porodica u Kulen-Vakufu, koje su početkom augusta poubijale ustaše, optužujući za ove zločine muslimane. Ovim postukom šovinistički elementi su uspjeli izazvati još veću mržnju kod dela ustanika i seljaka prema muslimanima i u grad pokrenuti opštu hajku protiv muslimana.

U ovoj situaciji razjarena masa između 6. I 7. Septembra ubija oko 900 muslimana, uglavnom žena i dece, i u isto vreme pljačka i pali grad. Nekolicina komunista i napredni boraca koji su se tu zadesili odlučno su se suprostavili ovom pokolju i spasili oko 500 žena i dece koji su prebačeni u prvo muslimansko selo Bjelaj, a zatim u Bos.Petrovac…“.

-Dakle, njeko je ipak prizno zločin?

-Nastavi, to na idučoj strani, navaljivao je daidža.

„Posle oslobođenja Kulen-Vakufa, 6. Septembra, stihija, nepovezanost odreda, nedisciplina i mržnja prema muslimanima došle su do punog izražaja u ovom bataljonu (2. bataljonu) Drvarske brigade. Komandant bataljona, Petar Đilas, iz Begluka, koga su poslije pogibije Marka Pilipovića na taj položaj istakli šovinistički nastrojeni elementi, prepustio je čitavu situaciju i oko hiljadu muslimana iz Kulen-Vakufa prema bihaću predao u ruke razjarene ustaničke mase. Dok su zarobljeni domobrani iz 12.satnije (Hrvati) uglavnom puštani, ustanici, neprijateljski raspoloženi prema muslimanima već na putu od Čovke, gdje je kolona naroda i domobrana zarobljena, prema Kulen-Vakufu počeli su ubijati odrasle muslimane iz Kulen-Vakufa, bez ikakvog isleđivanja i utvrđivanja krivice tih ljudi.“

-Pa ovo, daidža, k'o da su bili četnici, a ne partizani!?

-E, u tom grmu leži zec! To bi te pitanje pri, recimo godinu dana, sigurno odvelo na robiju. Vidiš taj se ustanak, koji je zamišljen i kreno k'o partizanski, to jest, protiv okupatora i domaćih izdajnika, pretvorijo u paljevinu, progone i ubijanje Mislimana i Hrvata, zapravo u osvetu. A to je zato, što je među njima, osim partizana bilo i četnika. Bogu dragom fala, tu je bilo hrabrih komunista, i naši odavde i njihovih, jer da ji ne bude, stradalo bi nas mnogo više. Evo šta piše jedan komunista:

„U samom gradu (K. Vakufu) neđeni su tragovi da je ubijeno nekoliko stotina Srba. To je još više raspalilo masu svijeta koja u onom bijesu napravila užasan haos u kojem je bilo mnogo nevinih žrtava. Odrasliji zarobljenici odvedeni su u Martin-Brod pod komandom Pere Đilasa. Pijani i razjareni ljudi postupali su s njima na divljački način.“

-De molim te, i neću te više gnjaviti ovim knjigama, samo ovo na strani 505. Ove knjige, viđaj kako se pravda zločin. Ahmo pročita u sebi jedan dio, a drugi naglas.

„… U odnosu na strateško opredjeljenje-istrebljenje srpskog i jevrejskog stanovništva od strane ustaša, ovakvi pokolji kao i Kulen-Vakufu moraju se posmatrati kao dio stihije izazvane težnjom za osvetom…“

-Jesi l’ razumijo!? Oni su planski ubijani, a mi samo kade se oni napiju!Ako ikade budeš kako treba ovo čito viđaćeš kako ne daju ni navit’ da nas je toliko stradalo.

-Je l’ mnogo našeg naroda ubijeno? Sigurno je i to negdje zapisano?

-Virujem što je napisao Esad Bibanović, a to je oko dvi hiljade, iako se njihovi istoričari sa tim ne slažu. Kažu da je broj prenaduhan, ali to nije ništa čudno, jer o zločinima ustanika i žrtvama među Hrvatima i Muslimanima bilo je zabranjeno pisati i govoriti, pa za istoriju nisu ni postojali. Ako se zločin nije mogao prešutati, nastojalo se opravdati i umanjiti žrtve. U pravilu, broj stradalih Srba je višestruko uvećan, dok bi se broj ubijenih Hrvata i Muslimana umanjivao i bili su „ustaški živalj“. Ono što su kod ustaša nazivali zvirstvima, kod ustanika su ovi „istoričari“ nazivali opravdana odmazda iz ogorčenja. Ništa kod njihovog ubijanja nije bilo zlonamjerno, već „želja za pravednom kaznom“. Ubijanje i klanje zovu „nasiljem ili šovinističko shvatanje osvete“.

-Eto Ahmo, to je bilo samo plamičak od velikog požara koji se dešavao ovdi, dok si ti još u pelenama bijo. Taj je požar tebe i još mnoge druge učinijo siročadima. I da ti kažem, ona jama kod Martinbroda, što joj ime muslimanska usta nisu smila izgovoriti, zove se Glubnjača. Ko ne zna reko bi pitomo neko ime, k'o golub pitomi.

-Je li to prvi puta bilo da su tako žestoko kidisali na nas?

-Kaki prvi put! Moj rahmetli did mi je pričo da su u nekom srpskom ustanku 1871-78, a to je vrime kada Turci odlaze sa ovi prostora, Srbi iz Nebljusa, Štrbca, Grahova i bliže okoline napali Vakuf i sva muslimanska sela oko njega i veliki broj naroda pobili i masakrirali.

-Znači, ovdi za nas nikad mirna sna?

Pa, za Tite smo se izgleda naspavali.

-Fala ti, daidža. Ni profesor to ne bi znao bolje kazati. Sigurno ti nije bilo lahko tolike godine, i još takvu tajnu, u sebi držati. Za dušu je to bolno, k'o i za ruku vrelo olovo, jer kade god si me viđo, kroz sve si ponovo prolazijo. Ne znam, ipak mi se čini da ne bi bijo sretan, da sam to i ranije znao. Čini mi se da mi je sade sve jasno, a siguran sam da sade znam kako dalje.

Ispričaj mi, a i vrime je, sve što znadeš o mojom mami.

-… Ja ti tade, na moju sriću, nisam bijo oženjen. Slobodan k'o tica……..

2 thoughts on “Ljutočka dolina, Septembar 1941

  1. Nisam imao priliku procitati ovaj clanak..Fakat je zapanjujuca cinjenica koliko autor romana slikovito docarava situaciju u kulenvakufskom kraju kroz nedavno minulo vrijeme,posto sam i sam prosao put stradanja i spasa maltene slike se svaki put vrate kad procitam ili pronadjem neki podatak o stradanju nevinog Bosnjackog naroda kulen vakufa i okolnih sela

  2. nikad više nesmijemo dozvolit toj poganoj krvi srpskoj da nas kolje i protjeruje,a to cemo uspijeti,ako mi budemo radili njima o glavi,dakle da ih preduhitrimo,mahsuz sellam od zeničanina!!!

Komentariši

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s